Darko Todorov –Frajta 30 god. Sa puno ljubavi, optimizma, srcem i dušom bajkera ispričao kako je počeo da vozi dvotockaše.
U porodici Todorov uvek je bilo motora, sa osmehom na licu Darko započinje svoju životnu priču iz davne 1986-e godine,kada je dobio svoje prvo lično vozilo kartig odakle je i krenula ljubav prema vetru u kosi.

• Stajao sam na ulici te davne 86-e godine,dobro se sećam kao da je juče bilo,stajao sam onako mali i gledao u čiku koji vozi ogroman motor. To je naš priljatelj Joca vatrogasac, inače poznati stari bajker. Vozio je Suzuki 1100 katanu.
• Kada me Joca ugledao,kako gledam u njega,stao je i pitao me. Darko hoćes da te provozam ? Zanemeo sam u momentu od sreće i iznenađenja i samo sam odlučno klimnuo glavom  ‘DA’.
• To je bila moja prva vožnja na tako ogromnom motoru,na kom sam se izgubio,koliko sam bio mali. Nakon toga sam dobio moj prvi karting. Sa 6 godina sam počeo da vozim motor. Moj prvi motor je bio  Automatik Tomos A3.

Koja su tvoja prva iskustva?

Prva moja iskustva mogu da kažem da su  upravo počela u Zenjaninu 1999-e godine,kada sam saznao da se u našem gradu održava Auto Slalom Prvenstvo Srbije. Otišao sam i zvanično se prijavio na takmičenje. Vozio sam Mazdu  RX 7. Nakon dve odvožene trke bio sam u Moto Klubu Savičić.
Zvanicnog instruktora nikad nisam imao,išao sam kod iskusnih vozača,od njih tražio savete,gledao,vežbao pored njih, i slobodno mogu reći zato moraš biti rođen, niko ne može teoretski da te nauči da voziš.
To osetiš srcem i dušom i sam stičeš znanje i veštinu vremenom.
Osoba koga moram da spomenem to je Nebojša Jager iz Zrenjanina. On me uveo dosta u ceo svet motociklizma.
2005-e godine počeo sam da vozim za Moto Klub Markos iz Kikinde.Prvu moto trku sam vozio 07.05.2005 godine u Rumuniji mesto Arad. A otišao sam čisto da vidim i da probam, kako je voziti brzinsku trku Road Racing ( trke na kružnim stazama ).
Kada sam prvi  put bio na stazi osećao sam se stašno nesigurno, sve mi bilo strano, na treninzima u prvim krugovima mislio sam da sam jako spor. Na zadnjem treningu pre takmičenja padala je kiša. A na drugom treningu sam napravio prvo vreme. To mi je dalo snage i volju, da ja to mogu da odvozim. Eto prva trka samo kao proba, gde sam video da mogu i od onda ne napuštam ovaj sport.
Tu sam video i osetio  da gradska vožnja nema nikakve veze sa vožnjom na stazi i razgraničio da motor za trke je samo za stazu. To je bilo  Balkansko prvenstvo u Road  Racingu gde sam osvojio II mesto i pehar u klasi 125 kubika SP.
Nakon ovog mog uspeha nastavio sam sa našim državnim prvenstvima Moto trka Kraljevo juli 2005 osvojeno III mesto i bronzani pehar, moto trka Banja Luka jun 2005 osvojeno II mesto i srebrni pehar, Vršac, Batajnica, sve se tu vrtelo prva tri mesta.
Slobodno mogu reći trke su se nizale godinama i eto  krenuo sa probom i završio na Svetskom prvenstvu. Naravno to završio nisam rekao za trke, nego za moj dosada postignuti uspeh, gde ne odustajem  nego idem dalje .
Svetska prvenstva su se održavala u Španiji i Nemačkoj 2008 godine. Za mene lično naj interesantnija trka je bila u augustu 2008 godine Nemačko Svetsko prvenstvo, mesto Oschensleben a trka je trajala 8 sati. Bilo je priljavljeno preko pedeset timova, tu sam osvojio 8 mesto, za mene fantastičan rezultat sa obzirom da nemam gde da treniram. Naj zanimljivije što je na toj trci učestvovao i poznati vozač formule 1 Michael Schumaher , koji je nažalost pao, ali na sreću nije se povredio. Tu sam ga prestigao, pa su kroz šalu drugovi rekli . ‘E Frajto ti si brzi  i od Schumahera’. Na šta sam ja odgovorio, čovek je probao vidi da mu ne leže dva točka, nek se on drži formule ,  a ja motora. Naravno predivno i jedinstveno iskustvo je bilo za mene, kao i čast upoznati ga.
Još da se nadovezem na trke 2009 godine na Prvenstvu Makedonije postavio sam novi record staze. U tu čast  sa drugovima  posle dodele pehara iz nje smo pili domacu rakiju.

Koju marku motora vozis? S obzirom na tešku finansijsku situaciju, ko finansira trke ? Dali još neko iz Zrenjanina vozi Road racing i šta dalje planiraš?

Uff  , teško pitanje, barem što se sponzorskog i finansijskog dela tiče. Trenutno vozim Suzuki GSX R 600 iz 2009godine i GSX R 1000 2004 god. Oba planiram da menjam, inače to su mi motori za trke. Poslednje tri godine vozim za Moto Stars Cenej, oni mi izlaze u susret, inače sam finansiram trke i opremu, put i sve ostalo što prati ovaj sport. Naravno u svemu tome imam veliku podrsku moje supruge Milice koja je uz mene i moralno i materijalno. U okolini Banata još nekoliko momaka vozi  Moto trke inače iz Zrenjanina jedino ja. Na ovu priču samo da nadovežem, da sam bio jedini koji je iz Vojvodine stigao na svetsko prvenstvo u Road Racingu. Ove godine jedini ko mi pomogao iz grada to je firma “Hidroinžinjering” i Moto Klub” Road Flyers” iz Mužlje. Iz Novog Sada Autopijaca “Banglades”. Kada smo već kod te teme, sve trke sam sâm finansirao uz pomoć nekoliko iskrenih priljatelja, jer kada sam zatražio pomoć i podršku grada , svuda sam naleteo na zatvorena vrata, tipa ovaj sport nas ne interesuje, finansijski ne možemo pomoći. Nikada se nisam pokajao što sam upravo ovaj sport izabrao, to je deo mene, ljubav prema slobodi, vetru u kosi, brzini. To malo ljudi moze da razume, da ovu vrstu sporta gledaš potpuno drugačijim očima a voliš je iskreno srcem i dušom. Iako sam svestan da je veoma opasan i skup sport ja ostajem veran i istajan  u tome.
Evo samo nekoliko primera koliko košta jedna trka.
Kotizacija, prijava za ucešće je 180e to je sam start. Jedan trenig što traje pola sata košta 40 e a treba najmanje 3 treninga da odvoziš i kao što sam  rekao to je sam start, tako da kad sve sračunam za jednu trku mi je potrebno oko 1000e . Godišnje vozim desetak trka.  Lako je izračunati krajnju cifru. Iz tog razloga trenutno nigde ne treniram, ali ako uspem godišnje da sakupim novac, onda na Grobniku treniram i taj trening me kosta oko 1500e.
A dalji planovi, ništa ne volim unapred da planiram, ali želja mi je da ako uspem dogodine, da vozim dve klase 600 SS i 1000 Super stock, da odem na Istočno - Evropski šampionat što će se održati u Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj, Turskoj i Srbiji.
Naravno meni svaka pomoć je dobro došla jer delove i gume nabavljam iz inostanstva, moju opremu isto moram obnavljati, a sve to iziskuje jako puno materijalnih sredstava. Da napomenem  motore i opremu isto sam finansiram.

Gde radiš i
šta su tvoji roditelji a kasnije i supruga rekli  o tvom hobiju ?

Kući  imam svoj servis za motocikle i to mi je ujedno i posao , hobi  i ljubav prema točkovima i ovom sportu. Roditelji  nisu mogli da me odgovore i spreče da krenem ovim vodama, shvatam i razumem njihov strah jer sam i ja roditelj. Imam dva preslatka anđela : sina i cerkicu , a za suprugu sam već rekao da me podržava i moralno i materijalno. Šta ona misli o svemu to moraš pitati nju.

Milice sa obzirom da ti se suprug bavi profesionalno vožnjom motora, šta ti misliš o tom sportu i dali voziš motor?

Kao što je i Darko  rekao ja njega u potpunosti podržavam i  moralno i materijalno.
Inače odrasla sam u porodici gde se voze motori i to cela porodica, tata, mama, brat pa tako i ja. Rođeni brat mi isto vozio moto trke, tako da sam od malena upoznata da je to veoma opasan i skup sport i  hobi. Pored brata sam i Darka upoznala.
Ja sam prvi motor dobila sa 8 godina i to APN 6, i to mi je želja da ponovo imam  jednog fiću i jednog APN-ca, jer za ta dva vozila ma vežu predivne uspomene.
Što moram da spomenem mene i Darka povezuju jako puno istih stvari. Kroz ceo naš život provlači se jedna brojka to je famozna sedmica. I on i ja smo u osnovnoj skoli bili pod rednim brojem sedam. Stan u kome smo živeli u Novom Sadu je broj sedamnaest. Udes dvadesetsedmi. Darkov broj na motoru je broj sedam. Interesantno kolika je naša ljubav prema točkovima da smo 2010.godine tacno 20.-og feb. ja trudna četiri i po meseca prešli put na Suzukiju Hayabusi Zrenjanin – Beč. A sa sinom kada sam bila trudna, dva i po meseca, trkačkim motorom smo otišli na more. Ne kaze se džabe krv nije voda. Tako da i jedno i drugo dete su počeli da se vozaju još kod mene u stomaku, čak me Darko motorom nosio do bolnice da se porodim i sa prvim, i sa drugim detetom. O našim doživljajima mogla bih danima pričati. Kao kako sam ja njega provozala njegovim trkačkim motorom, ali ostavićemo priče malo i za drugu priliku. Mogu jedino reći da kada god sam u prilici, pratim ga na trke, sada zbog obaveza prema deci ne mogu ga izpratiti u stopu, ali on zna da sam ja uvek pored njega gde god se on nalazio.
Sedeti sa Darkom i sa Milicom jedno veče je premalo slušati njihove priče. To su ljudi puno ljubavi, optimizma. Od njihovih priča mogli bi knjigu napisati, jer uvek iznova i iznova sete se svojih uspona i padova, nekih anekdota , puni su pozitivne energije. Logo cele pordice je : Motor, Motor i samo Motor.
Toliko ljubavi, uvek nasmejana lica, koja zrače pozitivnom energijom retko možemo sresti. Ljudi koji se ne žale, hrabro uzdignute glave zajedničkim snagama se trude da svoje snove i ostvare, i pored toga da nemaju sponzore koje bi pomogli da naš trkač postigne još bolje rezultate i dogodine izpuni svoju želju, svoj san da stigne na istocno- evropski šampionat.